Изгнаници : албанска одисеја

46

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Одлуке су страшни стварали тренуци, Планови су били сви у божјој руци,

Одлазе. Сумрак.

Хор Уморених:

Сви ми верујемо да је малотрајна

Ова ноћ и тама, да победа крајна

Преко наших стопа, за нама корача,

Куд прођемо светлост и ведрина јача. ејачи смо правде, стреле божјег гнева,

У наше се бразде крв из срца лева.

Патње и стрпљења бацили смо семе,

Сад су неродице, али цело племе

Чека нову жетву, Од новога жита“

Биће поколења збринута и сита.

Пауза. Један глас.

Сенка Изнанога:

Ноћи, умотај нас у најцрње тмине, И заклони људе, јер су очи њине

Уморне и гладне, пусте славе сите, ЏПадај ноћи, сакри костуре и рите,

"Дух се буди. Нека дух визија плени.

Шум сутоном прође, промакоше сени. Цареви и свеци, то су ваше сенке, Назиру се круне, мачи и челенке, Блесну ореоли, засветле и трну,

Све засја, па тоне у ноћ ову црну. На тебе се, земљо, једна клетва свали, Крха те и ломи, ал ти снагу кали, Дом нам без гусала а гора без виле, Звони песмо вере, кад сва срца цвиле, Кад се свуд пороци и слабићи стане! Јер ваља нам ове оставити дане,

Кад садашњост буде далеко одмакла, Не ко божју казну земаљскога пакла,