Изгнаници : албанска одисеја

изгндАНнИцЦИ 58

Али ако младе исечемо гране, Посекли смо руке што штите и бране,

Устаје. Опази га један војник, познаник, који му прилази, После поздрава, враћају се обојица групи.

Војник:

Ја какав си само измењен у лику! Опет је овуда најбоље војнику:

(О њему се неко макар мало брине,

А војничко рухо како човек скине, Изгледа ко да је изгубљен и пропо, Нико живи није мојих јада допо! Срећа што побегох, зло за време траје. А сваки се мора ма зашто да каје. Мати ме испрати. Сећам се к'о данас, Спасавај се, рече, и не брини за нас! Док не пођох, она ни мира, ни станка, Још се живо сећам страшнога растанка: Ја пришао мирно, срце своје стежем, Све се правим миран, али се напрежем, А њене ме очи жалостиво гледе,

И дрхћу јој руке и образи бледе.

Ја побегох брзо, али чух јој врисак, Још осећам њезин пољубац и стисак, Од овог живота нема ништа грђе,

Али нема ништа од човека тврђе.

Варошанин :

То је код патника увек било тако,

Кад год чисте душе пролазе кроз пак'о, „А знам многе што су измакли из пакла, Па их прва беда обори и закла.,

Војник :

На све се огугла ових злих времена, Кроз горе и поља, дуж река и стена,