Изгнаници : албанска одисеја

54

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Све се сноси, само једно не бих свик' о,

Да боравим тамо где је камен ник'о.

Осуо се, широм, као да је сађен,

Не знам где је тако мрк и шиљаст нађен.

Нигде шаке земље, ни цвета, ни мрава,

И нигде човека, ни птице, ни брава.

А толики простор — баш је грдна штета,

Ту је зима ипак милија од лета:

Снежним огртачем сав пакао скрива,

Чини ти се ходиш преко тучних њива,

Сећање ми на то и сад душу слама:

Од камена, збиља, никоме ни кама!

Зато ја и не дам да се браћа коре,

Патници и борци кршне Црне Горе Устаје да пође. Е

Варошанин: Па где си поднео понајвише мука2

Војник:

Ја у Црној Гори. Сиротиња пука, У убогу земљу пао војник грдан,

Трећи Избеллица:

Нико није тамо био милосрдан, Небратски нас браћа дочекаше,

Варошанин:

= Слушај; Не осуђуј људе, већ се рата гнушај, Судбина је била да се браћа нађу, Намучена зимом, умором и глађу, Кад нам је све било пред очима црно, Кад нам је на земљу освајач нагрно. За нашу будућност не осећам страву, Бог мисли о црву, као и о лаву.

Мала пауза. Трговцу:

И ти бежиш 7 -