Изгнаници : албанска одисеја

60 ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Пушник : Овај пуг ће бити, после нас, утрвен. Једна група избеглица пролази, у гневу и жагсру. За њима:

Ропћу кад их бриге и невоље гуше, Мрзе, а имају сви детињске душе,

Друг Пушник :

Мога је се срца бол свачији тако, Али у животу никад нисам плак о.

Пушник :

Ја само једанпут и никада више. Вечно ћу да памтим, Слушај. Ветар брише. Дрим, суров и дивљи, ко орање беше.

ак дотле војници топове донеше, Командир је с њима. Гледам њих и њега, Сви плачу ко киша. А знаш ли због чега 7 Стоји ред јунака, ред бледих мртваца,

топ се за топом у Дрим бесни баца. Ја само задрхтах и вриснух на Дриму, Ја од тада не знам за умор и зиму.

Друш Пушник;

Знаш ли Подгорицу 2

Пуштик :

О, вечно је знаћу. Болница изгнаних, смрт за многу браћу, Завичај Турака и бољке што кужи, Ново мучилиште, Бој никада дужи Не беше од оног што га душа води: Сме ли се, без снаге, и даље да ходи7 Чим одмор наиђе, помор узе маха. Ту се смрт чекала без туге и страха. Тај ми спомен поче подвиге да ружи: Нико да се буни, ропће или тужи.