Изгнаници : албанска одисеја

ИЗГНАНИЦИ

Хор Избетлих:

Шибан суснежицом, свет се даље вуче, Навикао да га и Бог с неба туче, Пркасне пратиље, одјек божјег гнева, Мећава што заспе, и киша што лева, Надошли потоци, ломе се о стене, Путник стане па се, огуглао, крене.

Други Пушник ;

Зло нас време хаба, стари нас и мења. Гле, џиновска дрва и куле од стења, Унуке унука надживљује све то, Столећа сам стара у природи срето. (О, бежите од нас све бриге и ваји, Нас чекају наше планине и гаји, Потеси мирисни и питоме жупе.

Ради њих патимо.

Пушник:

Дивне су и скупе Наше чежње! Али, разум другче суди: Отаџбину брда не чине, већ људи,

Хор Уморених:

Док се, путем смрти, неразумни гложе, Људи мру, али се гробови не множе. стаје на земљи ко год очи склопи, Срце к'о планина сруши се и стопи, Јота јунаку очи два пламена красе,

Окренуте небу лагано се гасе.

На лицу му, пред смрт, за тренутак, миље,

Па поцрни липе, жуто као смиље.

Други Пушник:

Хајде, пут је каљав, хоризонат црвен,