Изгнаници : албанска одисеја

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Кроз буновно јутро, у студен и влагу. Где год се склонимо на туђем смо прагу.

Хор Уморених:

Ено козја пута дуж вековног стења,

Ход слободни стаје, дух се, смирен, мења.

Велико чекање мучно душе крави,

Разбијене масе полазе к'о мрави:

По један, по реду, кроз камени кланац,

У недоглед дуги отеже се ланац.

Пут утрвен, али дружби дух не јача: сећа се сваки ко да сам корача.

Пушник:

Све нови изгнани пролазе к'о сени, Јунаци легенде и љубимци њени.

Друш Пушник:

Што смо ближе мору, све је мање браће, Све више гробова што су стазе краће.

Пушник:

Пут ми је крај Ибра од свих био дужи; природа оку лепоте да пружи,

Ни путнику путник утехе да нуди,

Не може ме, рекох, наш пораз да чуди.

Одбегла ме брига, мржња ми је расла:

Цела земља пати, да би живот спасла

Онима што су јој крв легано пили,

Сви су они прошли, са блегом, у свили.

Сви су се провезли у журби, у хуку,

Равнодушни према напаћеном пуку.

Док су рањевици, без хлеба и штаке,

Још имали снаге да стигну до раке,