Изгнаници : албанска одисеја

ИЗГНАНИЦИ 50

Некад усамљеног, ко човека зрела,

Судба га прогнала, па је данас хтела, Кад, у старе дане, пође у свет бели,

Да са свима нама бол и тугу дели. Видео сам Краља, без свите и круне,

И свет што се бори, пада, мре и труне, Свуд је био престо, кроз горе и стене, Где Краљ Стари стигне, А када се крене, Утеха нарасте и наде се множе.

Ноћ, Мистичне ватре по гори се ложе, Расту сенке, пуне немира и страве, Брижним се мислима будни људи баве, Живим се сазнањем људске душе пуне, (0 свирепој судби народа и круне,

Друш Пушник:

Ми ћемо се лако одупрети врагу, Ако нам се памет ослони на снагу.

Пушник:

Џаметни ме људи баш лудошћу чуде. Не мисле: докле ће те снаге да буде,

Сунце се помаља. Подне. Паува.

Са нама је свуда исто сунце наше,

Од ког се зелене ливаде и паше,

Гране, изгуби се, па мраз опет дави, Растури облаке, па се опет јави.

На може, под ледом, цвет наде да ниче, Тек почињу дани очаја и циче.

Ал ће ипак“цвеће, после снега, нићи, И“деца ће сунца сунцу очи дићи,

Пауза. Пролазе групе војника, веће и мање. Пролазе разне избеглице.

Хор Избетлих:

Промоли се сунце кроз облаке бледе, Као болесничке очи кад прогледе