Изгнаници : албанска одисеја

"56

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Зар је наше крви толико протекло,

Да би се о нама само лепо рекло 7

И да ли се правде наша храброст тиче, Ил' је она извор за те ратне приче 7 Гробови се наши одавно не броје,

Они туђе земље и ливаде гноје,

А нису сведоци отаџбинских међа,

У овом нас часу и пријатељ вређа,

Кад је мирно гледо наш пораз и клање, Готов да нам само укаже признање,

Пауза. Сви ћуте. Неки одлазе, а ускоро се ова група

равилави. Остаје један избеглица, сам.

Трећи Избељлица :

Слободан си! Тако викнуше ми, Ја се Обазрех, па рекох на те бедне гласе; Такву би слободу за душмана хтео.

Где ми је слобода кад мој народ цео Робовање чека 2 Џа се, сломљен, кретох, Слободан и бедан, само беду сретох: Свуда брижна лица, свуда очи влажне, Чух плашљивих људи ратне приче пажне; Сретох олош што га општа жалост тови, Цека мутно доба, да у њему лови;

И злураде сретох што се јавно свете, Малодушне који целом свету прете, Побегох из града, па се друма хватам, Бескућник сам, рекох, то једино схватам.

Подне. Све се утишало. Путник и Други Путник враћају

се, у разговору, спремни да продуже пут.

Ш. ПОЈАВА,

Пушник :

Нагледах се разна света и земаља, Сред највећег јада видео сам Краља.