Изгнаници : албанска одисеја

62

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Увек је почетак његовога збора:

„Елем, кренусмо се тако ми с Јавора,

Па све напред. Зима у највећем јеку.

Сад ћу да те слажем да л' пређосмо реку,

Или не пређосмо2 Не умем ти рећи,,.“

Сви слушају, Нико и не мисли лећи,

Зимска ноћ, к'о царска година, што кажу,

Отац продужава: „Чувао сам стражу, аш овакве ноћи, укочен од циче,

Кад погледах лево, а нешто се миче,..“

Гробни мир, он прича заношљиво, живо.

Сад га ја разумем и сад ми је криво

Што сам се смејао онда на те приче,

Једном рекох: „Море, шта се мене тиче

Твоје ратовање!" А да ли ће, друже,

Наше жртве неком за пример да служе2

Жали Боже, можда, гробова и мука!

А и ко ти гине7 Сиротиња пука.

Они што ће да се опасују ликом,

И што своје јаде не причају ником,

Они који мирно голи живот нуде,

Да другима боље, после рата, буде.

Трећи Војник:

Ја сам човек своје памети и кова,

Ја се, целог рата, не мичем из рова. Нећу нико да ми, у животу, рекне: Тај је ладовину умео да стекне,

Хоћу да, слободно, увек главу дигнем, Морам својој кући оружан да стигнем, И као домаћин морам да се штујем. А у овој беди, срећан сам кад чујем, Да моји земљаци у томе се сложе, Кад кажу: „Е, људи, кад он, газда, може Да све ово трпи и зло с нама дели, То морамо и ми“. И мој одред цели Ја сам соколио, ма да немам чина, Ммам добро име, то чувам за сина.