Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра

п

шанца, али су се и овде хватали у коштац са душманима и спречавали му улаз у Делиград. Један по један бранилац је падао од непријатељског мача а око подне уђоше Турци у Делиград, прегазивши и последњег браниоца. Са дивљом радошћу и уз буку победничких песама закопаше Турци све браниоце у јарке делиградских шанчева, а сва делиградска утврђења сравнише са земљом.

Вест, да је Делиград пао, стигла је у Београд 25. августа. Сада се за сигурно очекивало, да ће непријатељ продирати напред према Београду. Карађорђе наложи Сими Марковићу, да се са својим одељењем придружи главној војсци код Деви-Багрдана, да заједнички још једном и то последњи пут запрече пролаз победоносном непријатељу. Марковић стиже са својим четама већ 31. августа у српски главни стан. У овим кобним тренуцима, када је очајање обузело цео српски народ, када је свако држао да је куцнуо последњи час и да Србија мора пропасти, Карађорђе је једини остао присебит и срчан. Мирном озбиљношћу је издавао заповести и својим примером храбрио је клонуле духове. |

Вест о паду Делиграда изазва и у Совјету и у осталом народу паничан страх и трепет. С дана у дан су очекивали непријатеља пред вратима Београда. Руски дипломатски агент државни саветник Конст. Родофиникин са целом својом пратњом и Петар Добрњац, који се, незадовољан и увређен у последње време бавио у Београду, побегоше из београдске тврђаве ноћу између 27. и 28. августа у Земун. Бегство ових одличних људи повећало је страх београдског становништва до највећег степена. Али пад Делиграда и бегство Родофиникина отвори очи Русији, која је све дотле била обмањивана Родофиникиновим извештајима, да опасност од Турака није за Србију велика те у септембру започеше Руси крепку офанзиву на доњем Дунаву.

С једне стране ова руска офанзива, а с друге неслога турских заповедника, који се завадише после освојења Делиграда, спасоше Србију у моменту када је сав народ с ужасом очекивао катастрофу своје слободе. Заповедници турских чета код Делиграда отимали су се о управу над београдским пашалуком, који је тек требао да падне под Турке. У бојном већу 27. и 28. августа, при расправи о