Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра

12

даљим операцијама, посвађаше се међу собом, јер су све паше приказивале себе и своје заслуге као најглавније за ратне успехе. О управу над београдским пашалуком отимали су се нишки сераскир Куршид паша, серески Исмаил паша, албански Али паша Тепеленди и маћедонски Муктар паша, затим Емир-ага паша и многи други.

Ова свађа међу пашама учинила је немогућим даље операције, јер је сваки вођа радио противно од осталих, те главне вође постадоше најљући непријатељи. У препирци пролазило је време све док догађаји на руско-турском ратишту код Исмајила не присилише између 20. и 25. септембра делиградску турску војску да се крене на доњи Дунав, где је Турцима претила опасност. Само Гушанац Алија остаде у околини Ћуприје и дуж десне обале Мораве. Појачан нишком посадом бројао је војни кор Гушанчев на 12.000 момака. Гушанац опустоши сву земљу око Црне Реке и Крајине и потроши сву храну у оном пределу те се крајем октобра повуче натраг преко Тимока.

Крајем новембра склопи Карађорђе са свима пограничним пашама примирје преко идуће зиме, на темељу слободног саобраћаја. Ово примирје било је преко потребно исцрпљеној и уморној земљи.