Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра

БОРБА СРБА И ТУРАКА 1910. ГОДИНЕ. 1,

Порази, које Срби претрпеше током 1809. године, сузише према истоку и југу границе Србије. На истоку је текла граница од ушћа Поречке Реке све до њеног извора, затим је ишла дуж Хајдучке Горе те се наслањала код Ћуприје на Мораву, а од Ћуприје се пружала преко Крушевца. На југу је преко Карановца, Чачка и Пожеге избијала на планину Округљак и на Златибор. Тамошњи кланци поврх Ћурклине и Биоче остадоше у српским рукама. Одатле је граница пошла јужно и протезала се дуж реке Лима до његова ушћа у Дрину. Остала граница дуж Дрине, Саве и Дунава била је непромењена.

Земљиште између Тимока и источне српске границе као и земљиште између албанских планина и јужне српске границе, које су Срби испразнили, а Турци нису смели

· да запоседну, сматрало се неутралним и било је поприште

вечитих разбојништава. Зима је била блага те се четовање започело већ у јануару 1810. Почетком јануара једна чета

_видинских Турака хтеде да појача посаду Брзе Паланке

и да тиме отежа везу између Срба и Руса, али Хајдук Вељко дознаде за турску намеру и непосредно пред Брзом Паланком нападне са својом војском изненађене Турке. У покољу паде мртвих око 300 турских војника, а остали побегоше према Видину.

Карађорђе је преко зиме водио живу кореспонденцију како са руским тако и са аустријским властима. Из Влашке је 16. јануара приспео у Београд Дејић, родом из Црне Горе, који се налазио у руској служби и донео је писма и усмене поруке од Родофиникина. Из Београда је Дејић у пратњи Ивана Савић- Југовића, секретара Правител-