Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра

РАТОВАЊЕ СРБА И ТУРАКА 1911. ГОДИНЕ. 1

Првих година српског устанка војевали су Срби против Турака са полетом и одушевљењем, прожети жељом да стресу са себе несносни јарам и да се освете столетном непријатељу. У овом последњем периоду борбе била су Србима подсечена крила. Жртве које су дотле поднели биле су неизмерне и они су, уморни и малаксали, настављали борбу само за то, што нису могли да је заврше. Њихова судбина и будућност зависила је од исхода рата између Русије и Порте. Завађени међу собом, жудећи за миром, стрепећи од услова мира, подозревајући у своје покровивитеље Русе били су Срби пуни слутње и брига и нова, 1811. година, осванула им је са мутним изгледима. Извештаји о политичкој и ратној ситуацији сваки час су се мењали, а према тим променама ситуације мењали су и Срби своје одлуке. Ако им се чинило, да их је Русија напустила, одмах су тражили аустријску заштиту и аустријску посаду за Београд, а кад им на аустријској страни жеље остану несаслушане, одмах су чинили преко нишког и оршавског паше покушаје, да се: нагоде са Портом.

Русија је осећала потребу да учини краја овом колебљивом стању у Србији. Да би створила себи поуздано упориште и осигурала одлучан утицај на српску политику, Русија пошаље поч. јануара 1811. своје чете у Београд. По налогу врховног руског заповедника у Влашкој грофа Каменског дошли су у Србију два батаљона Руса и 10. фебруара ушло је 500 Руса под вођством пуковника Александра Феодоровића Бале у београдску тврђаву. Руске чете су дочекане од Срба са највећом свечаношћу. Сваки је војник добио по један пијастер, а сваки официр по три