Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра

трише их на дунавској обали. За Русима је долазио Ахмед са 60.000 фанатичних бораца, чија се срчаност запалила на ватри и енергији њиховог вође. Руси разорише Никопољ, Свиштов и Силистрију и препустише их Турцима те се улогорише код Рушчука са одлуком, да овај важни прелаз сачувају за боља времена. Ахмед се појави са својом војском, која је имала одличну коњицу и топништво, управљано од странаца, те 4. јула нападне Русе са таком жестином, да су ови дошли у крајњу опасност. Анадолци су били на свима тачкама продрли у руске линије али отпор руских пешака и самопрегоревање руских козачких чета одржа ипак бојно поље. Нова жестока борба предњих чета, која се догодила 6. јула, одлучена је потпуно у корист Турака. После овога Кутузов није више сматрао саветним, да на десној дунавској обали сачека и трећу битку него 8. јула даде разорити рушчучку тврђаву и преведе рушчучке становнике са њиховим покретним имањем као и све руске чете на леву обалу Дунава. Тако су Руси изгубили све предности, извојеване током 1810. године, само су на српском ратишту и даље остала војна одељења на десној тимочкој обали.

Ток и раскид преговора о миру и победе Турака испунише целу Србију бригом и страховањем. Народ се јатомице селио преко Дунава и Саве на аустријско земљиште те су аустријске власти при крају августа рачунале и са евентуалним бегством Карађорђа и других поглавица из Србије и издале су инструкције пограничним заповедницима, како да се понашају према бегунцима. Огорчени на Русију тражили су Срби код Аустрије и код Француске помоћ и заштиту, док се други стављали Порти разне "предлоге и тиме омогућили нове преговоре. Ови преговори осигураше Србима у том критичном моменту мир, а Турке обезбедише од диверзије с бока и с леђа. Срби ни иначе нису у ово време били у стању, да као некад подигну војску од 50—60..000 људи и да подузму снажну офанзиву. Разлика у политичким назорима делила је народ у више непријатељских табора, деспотизам унутрашње управе створио - је у земљи незадовољство, које је доводило до отпора па чак и до оружаног устанка. После смрти војводе Милана Обреновића сузио је Карађорђе војводску власт Миланова