Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра

34

брата Милоша у корист свог зета војводе Николе Карамарковића, а двојицу буљукбаша је скинуо са звања. Народ у Подрињу био је огорчен ради овог поступка вождова. Огорчење је прешло у отворену буну, кад нови војвода Карамарковић поче насилно и неправедно да управља. Буна је букнула у мачванском и ужичком округу, али је брзо угушена.

Код таквог расположења није се могло ни помишљати на озбиљну офанзиву против Турака. Највише што се могло учинити било је, да се организује и припреми народ за дефанзиву. Руси се најзад морадоше и тиме задовољити те су престали да траже од Срба офанзивну акцију у корист њихове главне војске. Од дефанзивних припрема вредно је спомена да су у Кладову подигнути магацини за војску, да је код Неготина војно одељење од 4000 људи под вођством генерала Орурка ископало шанчеве и подигло утврђења и да су у Београду, Смедереву и Шапцу учињене припреме за одбрану од Аустрије. На кретање нишких Турака мотриле су српске чете, утаборене код Ражња и Хајдук Вељкове чете код Гургусовца.

Ш

Док су у Србији партизанство, незадовољство и малаксалост спутавали народну снагу, био је турски велики везир Ахмед неуморан у извођењу својих великих пројеката. По његову налогу пређе серески бег Исмајил код Видина са 10.000 Турака на леву обалу Дунава, нападне 7. августа генерал-лајтнанта Саса и доведе га у теснац. Храброшћу руског пандурског одељења спасао се генерал Сас из опасног положаја. Исмаил бег покуша да се утврди на левој обали Дунава, али га Руси нападоше са свих страна, а Хајдук Вељко му угрози леђа упадајем у видинску околину те се Исмајил после великих губитака 12. августа врати на десну дунавску страну.

Међутим је Кутузов привукао знатна појачања из унутрашњости Русије те је његова војска порасла на 80.000 људи. Ово је била довољна снага да оне, који пређу на леву обалу Дунава, претера натраг и ако није била довољна, да на широкој дунавској линији осујети прелаз непри-