Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра

КАТАСТРОФА СРБИЈЕ 1813. ГОДИНЕ. 1

Пошто се разбише покушаји, да се начини споразум између Срба и Турака на темељу букурешког уговора о миру, велики везир Куршид Ахмед-паша изда у јуну 1813. налог турској војсци, да се прикупи на граници Србије. За операције против Срба одређене су биле три армије, над којима је султан поверио врховно заповедништво великом везиру. У Нишу, где ће бити стан главног команданта, окупљала се румелијска и албанска војска са румелијским валијом Али Карсли пашом на челу. У Видину се скупљала подунавска војска под заповедништвом адакалског Реџеп-аге и силистријског сераскира Ахмед-паше, Код Бељине и код Зворника имала је логор босанска војска под заповедништвом везира Али-паше Деренделије и његовог заменика Сулејман-паше Скопљака, санџак бега клиског.

Према овој турској основи и Карађорђе је распоредио српску војну снагу на три главна табора. У североисточном делу Србије, у Крајини, утаборена је била војска око Неготина под заповедништвом војводе Хајдук Вељка Петровића. Југоисточна армија стајала је код Делиграда под командом Младена Миловановића, а западна на Дрини под заповедништвом Симе Марковића. Карађорђевим прогласом од 3. јула позван је сав српски народ на оружје. Позвани су трговци, занатлије, земљоделци, попови и калуђери, сви мушки, и стари и млади. На Дрину се кренуло из Београда и једно одељење регуларне војске од 800 људи са четири топа.

По налогу великог везира непријатељства су имала да почну 28. јула, у исти мах на сва три ратишта. Међутим су Босанци већ пре овог рока имали окршаја.