Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра

86

саветовао, да се обрати Ћамилу и Шекибу са концилијантним предлозима, али кнез одби са презиром ове савете. 9. септембра пређе у Земун руски генерални конзул Вашченко и у кнежеву стану одржа договор са кнезом и знатнијим емигрантима. И Вашченко је препоручивао кнезу попустљивост, а с њим се сагласише и остали те наговорише кнеза, да се обрати београдском паши. На то кнез дозове митрополита и замоли га, да пође, у друштву Милете Радојковића и потпуковника Јована Германа, Ћамил паши и да му однесе једно писмо, управљено султану. Митрополит се прими посредништва и 10. септембра доведе пред пашу Милојковића и Германа, који га замоле, да кнежево писмо достави султану. Паша не хтеде примити писмо него рече, да је кнезу познато, да се у Београду налази султанов комесар са задатком, да српске ствари испита и уреди, па се је њему требао обратити. У осталом се чуди, што му кнез у исти мах и протесте и молбе шаље.

и.

Сазвана скупштина приступила је 14. септембра на. Врачару избору новога кнеза. У скупштини су узели учешћа начелници, кметови и посланици из свих срезова, затим чиновници владе, капетани, судије и свештенство. Цела скупштина је бројала више хиљада људи. Усред скупљеног света, под чадором, налазили се београдски митрополит као председник изборне скупштине, затим председник провизорне владе Аврам Петронијевић, те пуковник Вучић Перишић и остали чланови владе.

Посланици појединих срезова приступали су у групи под чадор и Вучић их је питао, кога хоће за кнеза. Сви су одговарали, да хоће Александра, сина Карађорђева, ч0века ваљана и чврстог карактера, а из благодарности према његовом оцу, ослободиоцу Србије. Вучић је питао сваког посланика, је ли добро промислио и нека не каже после, да је био приморан на овако гласање. Сваки је посланик понављао, да неће Обреновића за владара него да жели Карађорђевића.

После обављеног гласања пође једна депутација на челу са поп-Луком Лазаревићем по Александра, поздрави га