Из мога ратнога дневника : (забелешке из ратова 1912.-1918.)

13. Октобар. Форсира се даље ка Скопљу, да се изманеврује КачаНИЧКИ теснац. Качаник се већ предао. Свака се арнаутска кућа већ претреса. Лево се види Бинач са богатом равницом изворних делова наше Биначке Мораве. Коњица наше дивизије са капетаном Докићем прође да ухвати везу са крилним деловима лево наше треће армије. Сигнали свуд показују докле се стигло, Киша пљушти, магла, блато, хладно, једнако непрокрчен честар а водом натопљене њиве и поља се прелазе. У 4 часа и 45 минута по подне преко села Врбана стигосмо и заноћисмо над селом Смире. Бивак је био и сувише тесан; ја се дивим како се стало, али је тако морало да буде.

14. Октобар. Време лепо, али хладно. Изведрило се, а то је дало бар колико толико лакоће при пролазу кроз Карадаг. Изгледа ми, ипак, да идемо кров мрак, који праве шуме и планина. На појединим местима још се примећују отисци места, где су били турски шатори, но свакако из времена кад су умиривани Арнаути. Једва стигосмо на видело, да нас ухвати прави мрак те да заноћимо на одређеном месту код Јелениног. дола више села Блаце, прошав кроз села: Белограце, Врбане, Нинковце и Ђурђев до.

Качанички теснац закрчен је са једно петнаестак топова и муниционих кара, које су Турци у бегању оставили. Усред шуме сретосмо неке арнаутске Цигане у униформи турских војника. Они беху унезверени кад нас сретоше, а и обрадоваше нас вешћу о српској победи на Куманову и о паду Окопља. Поред свега тога ми их потерасмо, обећавши им слободу ако то све буде истина, Ватре наших пешака над селом Бладе плануше као свеће на Христовом дрвету о католичком Божићу и показаше место бивака, у који по тако рећи најмрачнијој ноћи а по једном парчету невероватног терена, куда топове проведосмо, стигосмо у 6 часова у вече.

15. Октобар. Иде се као и у Окопље, а као и не верујемо! Цар Душане, у твоје Окопље! Наилазимо на села наших скопљанских сељака (Бањане, Мирковце), они потврдише вест о паду Скопља. Пљуште из мартинки, отварају бачве, износе бакрачима чувено скопско вино, нуде погачама, дуваном и грожђем, певају, а из свију околних многобројних манастира Окопске црне горе брује и разлежу се звона! У даљини се бели Окопље.

Ове је обучено у најсвечаније дивно рухо, нарочито жене и девојке са својим као. снег белим рубљем. Лепота женског света је за причу и дивљење, а здравље за завиђење. Кроз масу скопеских винограда и манастира сиђосмо ка Скопљу (Бога ми, беше нас свакојаких!...). Наређење добисмо пред уласком у Скопље — код недовршених штала турске касарне, које обиђох, и на којима би Турцима могао позавидети и сваки европски војник као и најбољи и најбогатији одгајивач коња (благо нашој коњици, која ће ту гарнизонирати) — да ћемо заноћити на бардовачком вису. Види се у опште да су Турци нагло почели да раде на, преображају војске. Магацини пуни као сат најмодернијом спремом, касарне се дижу, путеви раде и оправљају. Али их је унутарње расуло, које згодно може и нама за пример да послужи, упропастило за навек!,.. Да ли су Турци у ошште могли и сневати, а готово пре ми, да ће се чувени Тенеш-

== (| =