Из мога ратнога дневника : (забелешке из ратова 1912.-1918.)

25. Октобар. Нека тежина под шатором и хладноћа, као и следећи дијалог једног Пироћанца, стражара трећег пука и мога стражара код топова Ужичанина: а бре. комшија, шта ћемо сад... Натера ме да се извучем испод шаторчића и узбезекнут угледам свуд око нас снег висок око 30 см. и моје јадне батеријске коње како га стресају а до колена, су у снегу и покривени слојем снега од 10-см, Парк топовски ми сен не види. Од умора у борби, толико бејах занесен сном, да га нисам раније ни могао осетити. ~“ · У 11 часова пре подне добих наређење, да са батеријом идем у кантонман у село Кнежину, у које по веома тешком а великим снегом покривепом земљишту стигох у 3 часа по подне, где се са још једним батаљоном трећег пука сместих у свега 34 куће тога села у кантонман.

26. Октобар. Сена нигде. Коње, обућу и фураж тражим од дивизије. У селу ничега. Ни воде нема, но са отопљеним снегом од једнога потока појимо. По подне добијем наређење, да се сутра у 7.15 часова јутра код села, Другова јавим помоћнику начелника штаба. Опрема се, јер треба. поћи по мраку.

27. Октобар. Батерију сам кренуо у 5 часова јутра преко планине ка Другову, правећи лично пртину по снегу великом преко пола метра. Са једне трећине пута враћам се по накнадно добијеном наређењу, које сам, на жалост, требао да примим још синоћ (овај ордонанс из дивизије скупо је платио неизвршење његово на време), по коме остајем у Кнежини до даљег наређења. По подне бејах на реферисању под Команданта дивизије у Кичеву, излагајући му стање моје батерије и тражећи све потребе, а нарочито обућу и коње, Људи стално добијају два пута на дан топлу храну. За коње сам набавио сена и зоби.

28. Октобар. Материјал се чисти, муниција је попуњена. Добијено је неколико коња на реверб.

29. Октобар. Чишћење личне спреме и ручног оружја.

Сва шума по планини око села је већином кестенова, па га зато готово по цео дан кувамо и једемо. »Санс« убија дуго време и досаду, а игра се Бога ми у прасенце, и то у пола дивље (у околини веле да има, доста дивљих свиња. Планину сељаци зову Балкан, иначе су ово окомци планине Бистре), а за вечерицу. Са сељацима овдашњим, већина су београдске фурунџије, ћаскамо по цео дан, Милан Вл. Ђорђевић, који је овде са четом, чешће нам је гост, као и ми њему. Он нас обавештава о новостима, јер ми у батерији не примпемо ни новине, ни писмо од поласка. Симпатични млади доктор Поповић нам је »цимер колега«. Бринемо и кајвише разговарамо о Једрену и Бугарима.

У 9.15 часова у вече добих наређење, да сутра упутим једнога водника са једним топом, одговарајућом муницијом и тродневном храном, те да код села Другова уђе у колону, која има специјалан задатак код села Гаре (близу Дебра).

"80. Октобар. Топ ми иде. Поздравинсмо се са Раковићем, испратих људе и топ и помислих, да ли ћу га опет видети и када у батерији. Од досаде кују се новости по кантонману. Те пао Битољ, те пало Једрепе,

=

ин