Из мога ратнога дневника : (забелешке из ратова 1912.-1918.)

21. 22., 28., 24. ц 25. Новембар. Одморисмо се. Само се једе риба, праве маринати, помало коцка, воза по језеру и туку патке, Опрема се, дотерује у исправност. Извештаји и извештаји! . . Овде примих 78 коња доведена из Србије и попуних батерију, у којој не беше готово ни једног пописаног коња поведеног из Орбије. Ране код коња, су грозне и толико ударају, да им се не може прићи. Коњи се живи распадају а виде им св и ребра и кичма. Ови се радујемо добијеним коњима. Воду мико не пије, чај је благословен са, оним грчким коњаком.

Добих наређење, да се готово цела Моравска Дивизија И. пов. неће у зимске кантонмане северније, (Југ се оставља на чување Мсравској Дивизији |. позива и дунавској бригади, до кога, је тако победоносно са »Мићом« догурала његова моравска, дивизија П. позива).

26. Новембар. По наређењу пођосмо са трећим пуком преко села; Мислошева, Волине, ПЏечосана, за Издеглаву, где стигосмо на чифлук Риза бега, Богатство ових чифлука, у стању је да исхрани масу и људи п стоке, а специјално овај је хранио све у Охриду и око њега бар десетак дана.

27. Новембар. По накнадном наређењу преданак с тим, да батерија, са инжињерским полубатаљоном буде 28 у Кичеву, 29 у селу Зајашу, 30 у Гостивару а 1. Децембра у Тетову, Материјал и лична спрема дотерује се у икправност, коњи добијају предовољство у лепом сену и јечму са чифлука. ЈБуди се дотерују, већина чак подшишава и бркове (неко од наших ужичана добацује: свакако због Енглеза, подилазе им ужичани, јер се мир решава у Лондону).

28. Новембар. Таман да пођемо, а карабини осуше с поља и чу се >пожар« ! Излетесмо да не изгоримо у овој страћари сувој као барут. Неколико карабина опаљених кроз оџак, и ватра је угашена. Требало је само да се запали родино гњездо на оџаку, па оде све до темеља, као и она силна слама око зграде.

Преко села Врбљана, па Турије (превоја Пресеке) поред Поповца, Кленовца и Другова стигосмо по мраку у бедно Кичево.

Коњи старокови једва сиђоше преко снегом и ледом ухваћенога пута до Поповца, Грозан пут, кога наши нешто поправљају између Друтова и Кленовца, јер је то једина веза копачком реком између Кичева и Дебра. Једва прођосмо, .

На конаку сам био код некаквог Алије. Ту тек имадох прилику да видим чистоту турске куће изнутра. Домаћин нас не могаше ничим угостити, пошто у Кичеву нема ни хлеба, до једино што нам уз нашу вечеру донеше киселих паприка и лубенчића из туршије.

__У разговору, беху сви мушкарци и деца из куће, један се изјасни да је био жандармеријски наредник у Тетову и при наиласку наше војске из Окопља, по наређењу њиховог официра сви се пресвукоше и побетоше кућама, Други је брат побегао из Џавид пашине војске. Тукао се; вели, са Грцима и иронично их подцењује. Прича, како им је Џавид говорио, кад су га они питали, шта ће да раде кад дођу до мора, »Не брините ништа, тамо нас чекају немачке и енглеске лађе и храна, па ће нас одвести у Отамбол«, Лепо куражење и сигурне вође и војска !