Из мога ратнога дневника : (забелешке из ратова 1912.-1918.)

јале. Неки зајечарци из'1Ш. поз. поседали око једне мокре врбе која црвчи и пуши се, те као бајаги греје их. Фуражи нигде и никакве. Срећа; те смо је понели на коњима. Подмлађене ране батеријских коња, већ пос«гз ланашњег марша поиспрскале, те се црвени месо и ако смо ћебад на тим местима опшили гутаперком да их не вређа.

Гостивар је добио тако бедну слику према ранијем изгледу, да смо једва. чекали да сване, те да га напустимо, Са Командантима инжињер, полубатаљона и допунског батаљона, који ми са батеријом одавде образују колону, одредих време поласка и ред маршовања, и у готово ладној собици једне напуштене турске кућице продрхтасмо тако рећи без спавања ову ноћ. |

Краткоћа марша, добар друм, те да не беше мало ветра, овај дан нам не би ни изгледао зимњи,

15. Фебруар. Добро је свануло, Мраз је делу ноћ стезао, тако, да једва изађосмо и пређосмо једно два километара од Гостивара. Цакли св поледица по средини и целим путем, те је и пешаци избегавају, хватајући снежну ивицу. Моје бедне батеријске биџе само занесу па распале са теретом заједно. ЈЉудима хладно на рукама. Терет ухватио још од ноћас ледену скрамицу, па ти се чини да се у лед претворио. Мука да ухвати од онога свакочасног растоваривања, товарења и засамаривања, коња, Зимски ков још није био стигао, летњи се излизао, па мука! Комора ми заостала да натовари неку храну, а батерија се отегла у недоглед услед поледице. Џијонири су измакли да крче неки снег и изврше неке оправке унапред. Две чете пешака (мањег састава) су распоређене око товара. Они тако рећи носе и коње и терет.

Таман испливасмо из ове поледице до близу села Врутока извора Вардаревог, кад одатле наста каљуга од неких потока измешаних снегом и иловачом, просеченога пута нашим инжињерцима од пре два месеца. Попусти, али намах поче да промиче, па све гушће да пада и завејавл снег, заклањајући нам све тамније и тамније лепу околину изворног дела Вардаревог и греду Врупољску која нас предваја од Мавроших ханова. Читаве лавине и сметови старога, снега изравњале су ове грдне јаруге и потоком изривене ургине.

Једва приметна пешачка стаза у безброј серпентина, а по њој гамижу, преносе се, чини ми се са читавим теретом моји мали брдски коњи. По где-тде послуга и пешаци скинули су са слабијих коња товар и посе на рукама. Испливасмо до Врупољске карауле, одакле угледасмо велика и богата српска села Леуново и Никифорово. Људи ми се већ променули, коњи већ изгубили ону свежину од пре два дана.

Нисмо далеко од Ханова, Сачекасмо и уредисмо целу батерију, без једнога коња, који остаде у путу, те да прегурамо још 6 км до конака. Ових 6 км се отегли, а смег још једнако пада, коњи пропадају у неке живобаре и смет, који је засуо све на сахат ода од Маврових ханова,

Ститосмо рано и оживесмо, налпавши и огрева и фуражи код наших Мавроваца. До душе папрено наплаћено, али је бар све заклоњено, загрејано и нахрањено. Мавровци су дошли чак из села, расположени да се