Из мога ратнога дневника : (забелешке из ратова 1912.-1918.)

је први пред Приштином поздравио Косово као и Орпско море, и који је ујагњио крволочне Арнауте !

Кратки зимски дан замркава. У топлој манастирској гостинској соби официри опружени по перзијским ћилимовима ћеретају и оживљују тако драте успомене из својих стажева и студентског живота из Русије, Немачке и Франдуске.

По вечери, облитатна партија карата уз певушање и правничкотехничко дебатовање мојих резервних офпцира, да га баш данас прекине улазак жандарма из дивизијског штаба. Жандарме су већ омрзли и моји људи, јер за све време операција по њима су слата сва наређења за покрете, те није ни чудо, што овога и моји официри овако нелагодно примише. »Да ли ћемо за Окопље са пољацима или на коју другу страну« > Пошто ме по прочитању прошадцоваше, једногласно ме запиташе водници. На жалост на другу страну, и то на сасвим другу страну, одговорих им ја. Шта ћете, кад смо ми брђани такве среће, да Арпаути нису просецали комуникације, те се тако наши пољаци свршив на Куманову п Битољу. сада одмарају и поправљају коње, док ми брђани улазимо тек сада у серију наших специјалних задатака.

Авизо за предстојећи марш добио сам још пре неколико дана од началника штаба, те је припрема тако рећи била готова,

На пољу као дан. Месечина обасјала, а стражар код парка испод доксата убрзао своје шетање услед мраза, те му одјекује шкрипање под ногама. Хвала Богу кад нема ветра! Легосмо, али за пакост никад заспати, као и обично кад је човеку потребан одмор п кад га као нас од сутра очекује вишедневни штрапац.

14. Фебруар. Услед кратке данашње маршруте, по добром друму. истина по снегу и ветру, који у ово доба увек брише између Тетова и Гостивара, батерију крећем мало доцније. Бар ће људи и стока угодно јести, лакше потоварити и пријатније маршовати.

Посматрам људе пре поласка и изненађује ме њихово необично расположење, бар због времена, ако не што остављамо овакву угодност. Обратих се једној, па и другим групицама поседалих поред пушећег се јела, док ми се не објасни то расположење. Чули су да батерија иде за Елбасан, даје то близу мора и да је тамо дубоко пролеће. О томе им пишу неки другови из једне од наших брдских батерија која је тамо. Радују се да побегну из ове зиме, да напасају коње који се овде намучише ранећи се шашом, да ноћивају напољу и да се једном истребе од тада. Готово овим причама сугерираше и нас официре, и што кажу, кад већ мора да се пде, што пре па тамо како Бог да. Наредих да се товари и кретох батерију. Под ногама шкрипи, дува, али то ништа не смета да свирала одјекује са оделења на оделење и да се све унапред крећући се цупка »тројанац«, »кокоњеште« и др. Застанци, разговор, мезетпсање к после пет и по часа марша већ угледасмо сахат кулу Гостиварску.

Незгоду зиме осетисмо већ самим доласком. Нигде дрвета да се огрејеш. Напуштене куће зјапе без прозора, врата, читавих басамака и ограде, што су све уништиле раније кантонујуће трупе, да бп се изгре-

ИЕ