Из нове српске историје

158 МИХ. ГАВРИЛОВИЋ

рен, да се руске амбиције простиру на Србију и на суседне области.

1Х.

Када је Бутењев дошао у Цариград крајем септембра, српски делегати одмах су тражили састанак с њиме, али амбасадор није хтео да их прими све докле он сам није био у гудиенцији код Султана, Тек што су они изишли пред њега, оних је, у великој љутњи и раздражењу, напао за њихове односе са британском амбасадом. Делегати- су се извињавали како су знали и умели, наводећи да Велика Британија има свога заступника у Београду, и да су стогаи они држали да неће учинити ништа неприлично, ако буду посетили лорда Понсонбаја. „Ја знам добро шта ви радите,“ одговорио је Бутењев, „„Ја сам чуо и у Бечу и овде шта све ви радите да уплетете Енглеску у ваше послове. Русија једина, као сила заштитница, има права да се у ваше послове меша," На захтев амбасадора, делегати су му изложили онај нацрт устава који је Понсонби одобрио и који је пре Хоџесова одласка био предан Порти. „Ја ћу на тој ствари радити договорно са Портом“, рекао је Бутењев, „Порта је чекала на мој повратак пре негоби ишта коначно решила. Порта мени верује, и учиниће по мојој жељи. Ја ћу урадити оно што буде најбоље за Кнеза и за Србију.“ Делегати су известили о овом разговору Милоша, додавши у исто време, да они не смеју више јавно општити са британским амбасадором, него да ће на други начин одржавати везу сњиме.

Све дотле Милош се доста савлађивао у својим односима са руским агентима, и уопште чувао _ се да не изиђе с бојом на среду. Али овога пута он је видео да не може остати дуже у резерви, него се мора енергично бранити од претенсија рускога амбасадора у Цариграду. Чим је примио писмо делегата, он им је издао упутства да и даље отворено опште не само са Понсонбијем, него и са