Из нове српске историје

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И СРБИЈА 169

изазове незадовољство међу Србима. Али амбасадор се. није самообмањивао о резултату напора српске депутације. „Ја не верујем“, писао је он Палмерстону, „у њен успех, јер она има посла са немоћним и плашљивим министрима“. ')

У тренутку када је Понсонби писао ове врсте, питање српскога устава било је ушло у завршну фазу. Порта је већ саопштила руском амбасадору један нацрт органских закона који је одговарао жељама кнеза Милоша, и био израђен на оној основи коју су депутирци предложили. У ствари, Порта је била израдила два нацрта, један са непокретним Саветом, други са покретним Саветом, — и докле је први нацрт показан депутирцима,; други је послан руском амбасадору. Радећи тако, Порта је била решена да попусти тамо где притисак буде већи, Око 20 новембра, Порта је у поверењу саопштила бри– танскоме амбасадору Бутењевљев мемоар о Милопшпевом нацрту устава.

У томе документу, после уобичајених комплимената Порти, руски амбасадор, „из осећања дужности и жељан да оправда поверење Порте“, поднео је „неколико. примедаба о садржају уставнога нацрта“. „Прва и најважнија“, рекао је он, „тиче се изостављања, вероватно случајнога и ненамернога, једне од најважнијих одредаба хатишерифа од 1830, —- наиме, онога члана који говори о савету српских старешина“, Пошто је навео изворни текст, Бутењев је додао: „та сасвим јасна и одређена одредба, као главно јемство које је хатишериф од 1830 предвидео противу злоупотреба и деспотских прохтева извршне власти, мора бити наведена од речи до речи у пројектованоме органском законику; ЧОчевидно је да би изостављање једне тако важне одредбе значило одступање од горе поменутога хатишерифа и лишило би српски народ онога јемства које му је било дано реченом одредбом“. У параграфу 5 свога мемоара, амбасадор говорио је с

1) Понсонби Палмерстону, 18 новембра 1838. =