Из нове српске историје

168 МИХ. ГАВРИЛОВИЋ

средовала у Цариграду, Хоџес му је дискретним начином назначио каква би упутства ваљало издати Понсонбију. Што се тиче Палмерстонове опомене, да Британија не може само због Србаје ратовати са Русијом, Хоџес је одговорио непосредним начином: „Ја сам сигуран да кнез Милош, са својим бистрим и тачним судом, увиђа и сам, да Влада Њенога Величанства ве може ратовати само ради српскога пигања, Ја мислим да све што он од Енглеске очекује, то је да му енергичним указивањем своје моралне потпоре помогне доћи до задовољења својих праведних захтева код Високе Порте,“:)

2,

15 новембра депугирци су добили своја коначна упутства, која су била датирана 6 истога месеца. 18 новембра, они су дошли Понсонбију да га известе, да су дефинитивна упутства кнежева да траже један Савет „чије би чланове постављао и смењивао Кнез, Једно тело чије чланове не би могао нико сменити, значило би завођење једне олигархије у Србији, која би могла бити корисна само Султановим непријатељима“. Депутирци су изложили Понсонбију потанко разлоге којима су мислили утицати на Порту у корист кнежевих жеља. „Као заштитница Србије, Русија има права да подупире Србе својим добрим услугама,..... али она нема права да се одупире жељама српске владе и народа. Султан, као суверен, изволео је једним ранијим хатишерифом наредити установљење једнога доживотног (Савета; према томе, Султан, ако хоће, може својом влашћу установити и друкчији Савет, какав Срби траже у својим молбама“,

Понсонби је известио Палмерстона, да ће пот“помоћи депутирце' посредним путем, објашњујући утицајним службеницама на Порти, да је за Султана опасно да попусти захтевима Русије и тиме

5) Хоџес Палмерстону, 13 децембра 1838.