Из нове српске историје

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И СРБИЈА 171.

на навод да се непокретнсст Савета не може мењати, јер је предвиђена у хатишерифу од 1830, одговор енглески каже, да је та непокретност пред“ виђена у томе хатишерифу с тога што ју је Порта лада сматрала цељисходном, али како је то био један акт који је потицао само од воље султанове, то Султан може променити његову одредбу о Савету сада када му је искуство показало да она више не одговара земаљским потребама.

Најинтересавтнија тачка у енглеском олговору била је она где се аргументисало противу Народне Скупштине, за коју је Бутењев тражио да се помене у органскоме законику. „У својо петој примедби царска мисија предлаже Високој Порти да се српска Скупштина старешина, коју је у пракси, саобразно старим обичајима, земаљски поглавар сазивао У важнијим приликама, задржи иу будуће, и да се та установа помене у органскоме законику. Зар не би Портино признавање и озакоњавање такве праксе изгледало као увођење у српско административно уређење једне установе која се не слаже са“ садашњом ситуацијом, и која би, под утицајем партискога духа, тежила да прекорачи гравице своје надлежности, и могла нарушити ауторатет власти и јавни поредак, дајући шарокога поља раздору и унутрашњим потресима. С тога у самоме законику не би требало рећи ништа, ни да се досадашњи обичај задржава ни да се укида, него би Порта требала да остави Кнезу да он по својој памети и на своју одговорност уведе садашњи законик у жи“ вот на такав начин, како ће бити што мање лотреса, и како ће се најмање отступити од досадашњих земаљских обичаја“.

Овај параграф у енглеском прутивупројекту показује да његови аутори нису ни појма имали о српским ствариме, Доцније, у Србији су оптуживали Велику Британију да је она била противна установи Народне Скупштине, и Хоџес је налазио да је зато био крив Понсонби.