Из нове српске историје

28 МИХ. ГАВРИЛОВИЋ

(агвитер!5 ји аџез). С прве тачке гледишта, руски цар је природни заштитник хришћана источно-православне вере под турском владом, каошто су аус"триски цар и француски краљ природни браниоци католика на Истоку. Према томе је цар Александар обавезан, и по својој вери и по својој савести, да "брани Србе.

Позивајући се на правне аргументе, руска влада је исто тако доказивала право хришћанских сила да се умешају у турске послове.

Заузимање Русије да ублажи судбину хришћана у Турској остало је без успеха. Бечки конгрес је избегао дебату овог питања, јер велике европске државе нису биле вољне да даду Русији мендат да. заштићава православне хришћане у Турској, Неминовно Турска би у томе случају била остављена на милост и немилост Русији, што није ишло у рачун великим европским силама.

. ~ г

Борба за ослобођење и национално одржање тлавно је обележје периоде српске историје од 1804 до 1813 године. То је борба између господара и унижених поданика, који хоће да збаце са себе ропске ланце, Као последица религиозно-националне „опозиције између Србина и Турчина, она је била страшна и огорчена. Устанак је био прво управљен против дахија, а после и против самог султана. Сваки српски успех изазивао је нов напор за одржање постигнутог резултата, сваке године размирица је узимала све веће размере, и устаници су износили све веће претензије. У тој неравној борба Срби нису полагали само наду у своје јунаштво, они су још тражили страно покровитељство и позивали су „род и племе своје... у междусобни отбранителви и нападителни савез“. То су први почеца српске "спољне политике,

Излишно је напомињгти да независне спољне српске полити=-~ није могло бити. Српско патање губи се у кокмалексу оних многобр-јвих проблема, жоји чине такозвано источно питање, чије решење