Из нове српске историје

38 | МиХ. ГАВРИЛОВИЋ.

господа грозно уздисала не изговарајући ни речи.“ Порта није пропустила да писмо Ипсилантијево и пројект уговора о савезу саопшти у преводу представницима великих сила у Цариграду, да би ем показала размере грчке завере, |

План хетериста био је већ очевидан; они су морали отпочети акцију. И заиста крајем фебруара Ипсиланти пређе из Бесарабије у Молдавију са неколико стотина људи. (Он одмах управи прокламацију на Грке и Влахе, у којима их позива на оружје против Турака, обећавајући помоћ Русије, Тада је била управљена једна прокламација Грцима, којом их тобож српски народ позива на оружје.

Покушај Ипсилантијев у Молдавији и Влашкој остао је без успеха. Главни удар је дошао од стране Русије.

Ми смо видели да је цар Александар узалуд покушавао да покрене источно питање на бечком конгресу, тражећи протекторат над Хришћанима источно-пргвославне вере у Турској. Ипак бечки конгрес није остао без последица по источну политику Русије, од чијег је правца тако јако зависило српско питање. Иницијативом рускога цара био је склопљен 14 септембра 1815 такозвани уговор Свете Алијанције између њега, аустриског цара и пруског краља. Тај је акт мистична изјава религиознех, моралних и политичких принципа у неодређеним и библиским с изразима, без икакве тачне одредбе предмета. У практичној примени тога акта показало се као да је његова главна намера била, да оснгура од револуционарних покрета међународни поредак у Европи, олако како га је учврстио бечки конгрес т. ј. одбрана такозваног принципа легитимитета против револуционарних начела. Прожети овом идејом, чланови савеза усвојили су принцев дипломатске или оружане интервенције свуд где би се појавили преврати или нереди. Баш кад је кржан конгрес у Љубљани, на коме су владаоци решавали о нередима у Напољу, стигше им глас о упаду Ипсилантијевом у Молдавију. Мако је јавно мњење у Европи било за Грке, европски кабинети су смат-