Из нове српске историје

пе СПОЉАШЊА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ 37

намери да се акција што пре предузме. Ипсиланти се много уздао у то што је његов отац, као влашки кнез, чинио велике услуге Србима за време првог устанка, и држао је као поуздано да ће пристати уз хетерију. У своме писму од 24 октобра 1820, он управо издаје заповест кнезу Милошу, у шме славне владе, да устане на оружје, уверавајући га да ће за месец дана цела Турска огрезнути у устанцима и да ће Русија помоћи устанике. Али Кнез Милош се није обазирао на овај доста неполитичан позив, (Он је добро познавао руску политику и снагу хетерије. Заиста, међу њеним члановима није било једнодушности. Неки су хтели, као Савас, да све буде тачно спремљено и да се учини погодба са Србима, па да се онда отпочне устанак, Јоргаћ пак, видевши хладноћу кнеза Милоша према грчкој ствари, саветовао је да побуне Србе против њега. Он је Србе добро познавао јер је војевао против Турака под Хајдук Вељком, чијом се удовицом и оженио. Многи српски емигранти из 1813 године били су уз Ипсилантија; Хаџа-Продан, који се 1814 године спасао бегством у Влашку, био је врло важна личност међу хетеристима. Кнез Милош, који је увек био на опрезу према емигрантима, морао је због овога само охладнети према делу грчких па-триота, међу којима је био и један Јоргаћ. 7 јануара 1821, Ипсиланти упути друго писмо кнезу Милошу са пројектом уговора о савезу између Србије и Грчке, Да би разбио сваку сумњу његову, он му даје титулу последњег кнезе Србије. Носилац ових докумената буде ухваћен од адакалског паше, и ова је вест јако утицала на кнеза Милоша, Он се бојао да ова ствар не утиче на ток српских преговора у Цариграду, и похата да увери барона Строганова "да он не мисли, по примеру неких својих предака, да се без дозволе руског двора упушта у преговоре ма с ким (18 феб. 1821). Турци су у београдском пашалуку били као „смушени“, Тодор Владимиреско, потстицан хетеристима, већ је био изазвао устанак у Влашкој и Марашлија је говорио да је то „московски пармак“, а „како он тако су и његова