Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

РА МИХ. М. ЂОКИЋ

— А сада, хајдемо твојој кући! Обећао сам

матери твојој, да ћу јој сина вратити — и ево, хоћу да одржим реч... Он докопа радосно шешир — а ја зазвоних,

сжандарм уђе, рекох:

— Ово писмо да се одмах носи Господину -Управнику, он је још у канцеларији. (теван је слободан, и он ће са мном сада поћи кући својој!

Кад са Стеваном прођох поред поднаредника, који га је довео, он нас унезверено гледаше. Никако није могао да појми, шта се све десило2

Ушли смо у кућу његову. Јадна мати и сестра "са поднадулим очима од суза, пренеражено нас гледаше и кад Стеван баци шешир са главе па клече у грцају суза пред коленима мајчиним, молећи за опроштај, мати зајеца, обема рукама дохвати његову главу, издиже је, унесе му се у лице, обасу пољупцима и бујица суза радосница просу се из “очију њених... Кћи је прихвати, спусти на столицу, загрли брата, пољуби и загњури главу у недра његова... Е

Сутра дан са Стеваном и са његовом мајком "отишао сам Господину Управнику. Он нас је одмах примио, љубазно похвалио одлуку Стеванову, издао наредбу односно његове слике .— и после месец. дана, помоћу његовом, а преко нашег конзулата у Пешти, Стеван је отпутовао тамо на "занат. При поласку изашао сам на жељезничку „станицу, стегао му пријатељски руку и испратио та заједно са његовом мајком и сестром.

„Данас је Стеван машин-шлосер. Радио је и на нашим железницама, али је у последње време "отворио за себе дућан. Оженио се, има и деце. "Сестра му се давно удала. Мати његова код њега живи и са његовом женом, срећна, чува, негује и васпитава — своје драге унучиће...

СКОПЉЕ, 1914.