Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

14 | МИХ. М. ЂОКИЋ

Фанфаре јекнуше, глас њихов разлеже се по околини, допре до Водна, одјекну ехом Шари и изгуби се по плодним скопским пољима: — њихов глас објави Царев долазак !...

„Висок, већи растом од свију својих поданика широм његовог силног Царства, појави се на узвишењу куле, на широкој мраморној тераси, Силни Душан, водећи за руку свога сина Уроша и своју лепу сапутницу у животу, младу и милу Царицу Јелену; окружен велможама и јатом пажева, који му скуте придржаваху, удружени са дворкињама, које при Царичином ходу, одвијаху наборе њене дугачке, тешке, свилене хаљине...

Витези се усталасаше; мачеви из корица синуше, и у поздраву, високо над главама исгуреним, одблеснуше на сунчаној светлости и слише се у дивотним нијансама боја са њихових сјајних челенака и разнобојних перјаница...

Рука се Царева подиже, махну и поздрави елиту Царства својега, крв и моћ своју... Све се у часу утиша : тисуће очију зауставише се на њему. Оче. кују реч његову и мио, благ осмејак Царичин.

После поздрава Царевог, љубазног осмеха светле Царице и подигнуте ручице младог Уроша — мачеви поново у зрак синуше; фанфаре зајечаше, и сјајна кавалкада крете из Царских Двора; појаха богато опремљене коње — и протутња у звекуи ломњави,..

Цар их одгледа...

„Све сам ово видео стојећи код једне рујинисане куле, тамо доле, испод које Вардар хучи... Видео сам, и саживех се са тим светлим данима некадање српске величине и сјаја, кад је Европа, кад је цео свет знао за моћ нашу...

Пренух... У ушима ми још бруји звек одјахалих витезова; на зеницама стоји још упечатак лика Царева и мио поглед дивне Царице стопљен са