Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

20 МИХ. М. ЂОКИЋ

— Кажеш, није ништа; а не знаш бољку моју! Нисам ја отуд болан, показујући руком на своје ноге. Не, валах! Овде, овде је бољка, ударив се шаком по левој страни груди. Ту боли; ту чами и једе, па ће ме тамо и однети, показујући на Гази-бабу, турско гробљиште...

— Па, лепо, кад си уверен, да је болест тешка, јесили звао лекара2 Ако ниси, да ти га пошаљем, па...

Прекиде ме... и јетко, нешто промуклим гласом рече: :

— Ећима! Не. Нити сам звао, нити ми треба; он ме излечит не може!

— Море, иди, богати, Ћериме! Чудим ти се само шта говориш ..

— Не, не — додаде он брзо; знам ја шта зборим, познајем ја моју бољку, знам, зашто она овако боли и гуши... Знам ја, знам..

— Па лепо, Ћериме, кад знаш, деде кажи ми, како она боли и гуши. Опиши ми је.

Он ме погледа својим крупним очима, које сада нарочито, севнуше; пресави јорган преко трбуха, подвуче јастуке подасе, наслони се, па рече:

___— Хоћу, валах, да ти кажем, кад то баш хоћеш; треба да ти кажем, јер те знам као добра човека; а биће ми, чини ми се, и лакше кад ти будем рекао. Чиниш мени и моме Емину, знам, волиш га,а и оно тебе. Али, да ли ти ја то смем рећи2 Ти си овде власт, старешина наш, па се бојим да те не увредим, не наљутим, а то нисам рад да чиним.

Заинтересова ме. Рекох му, да се нећу љутити; и да ја код њега нисам дошао као власт, но као његов лични пријатељ.

Он одмахну руком па рече:

— Евала ти!Али опет, је ли „беса“, да се баш нећеш наљутити> А знаш ли ти шта је турска беса>