Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

ЋЕРИМ-АГА 21

— Знам, и дајем ти је! — брзо му одговорих.

— Е, кад је тако, примам је и свећу ти слободно рећи; саслушај је и не прекидај ме; чуј дакле: Од онога часа, од кад ви, Срби, дођосте овде и притискосте целу Македонију, од тога доба овде гори, показујући на срце, — пламти жива жеравица! Пет стотина и више година, моји су дедови овде закопали имања своја. Изродили се; помрли. Ето, погледај гробљишта турска: пуна. Сви су моји стари тамо! Па и ја се овде родих, баш у овој кући. Погледај је, стотине година она овде стоји; наша је, турска, озидана трудом мојих дедова, који се у њој изродише и помреше... И сад све то ништа! Дођосте ви, туђини, да чепркате по нашем огњишту! Шта ћете ви овде» Зар вам је мало ваше земље, тамо, у вашој Србији, но грабите нашу Маћедонију> Ето, видиш, од тога времена, кад вас овде спазих, од тада ми овде стоји као неки тешки камен, који ме притиска; а унутра, гори, пече, сажиже! Кад сагледам кога од вас, навуче ми се нека магла на очи; под грло почне да удара, да гуши... Не волим вас! Не волим вас! Сви сте ми ви мрски отмичари, који туђе земље грабите — пусте вам остале!...

Ћерим-ага се занео говорећи, да га нисам могао прекинути, сипао је речи као из рукава; а и нисам ни хтео, чекао сам, да каже све шта хоће. Он подвуче руке под јорган, сави их на трбух, притисне свом снагом, одахну боно, па настави нешто слабијим гласом:

— Тебе, још и које како, због мога Емина трпим и Бога ти примам и враћам! Виде ли да кога од твојих поздравих> Не, валах... Ето, сад знаш бољку моју, па си се, ваљада, и уверио, да њој ећим не треба! Однеће ме она, а и боље је: миран ћу бити, јер вас и ваш сој — нећу више гледат...