Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

22 МИХ. М. ЂОКИЋ

Узбуђен, али не и наљућен, ја се за време његовог говора стишавах, јер ме на то опомињаше задата „беса“, а још више уверење: да овај прости човек, фанатизовани Турчин, не познаје Историју Маћедоније и не зна за наша права на њу, па му тихо, тоном потпуно равнодушним, одговорих : "

— Дао сам ти, Ћериме, „бесу“ и од ње не одступам. Говорио си оно што ти је на срцу и ја сам те саслушао. Сад је ред да и ти мене чујеш и саслушаш, јер ћу покушати да те убедим, да немаш право, кад толико мрзиш нас, Србе — и себи несреће ствараш, јер видиш, како те та мржња раздире.

Окренувши главу од мене, он је, тешко дишући, блудео својим погледом кроз прозорска окна, па кад ја ово изговорих, он се као трже, окрену се к мени и рече:

— Говори, валах, али ме нећеш моћ убедити...

Мирно, не узбуђујући се, рекох му:

— Ћериме, ти си прост човек, једва мало писмен; ниси у животу ништа прочитао. Тебе су приче твојих старих, такође простих људи, занеле и утврдиле: да нема друге вере, до Мухамедове, у осталом, то те и вера твоја учи — и да нема другог царства, сем турског! Није тако, Ћериме. Ми, Срби, нисмо ушли у Маћедонију да је опљачкамо и на силу држимо. Ми смо овде сада по праву наслеђа. Наша је Маћедонија, јер смо је држали и на сабљи са вами, Турцима изгубили! Ви сте је од нас грубо отели пре пет стотина и више година, баш онда, кад су твоји стари из Азије, идући са војском турском, овде, у ову питомину дошли и закопали имања своја — на костима наших жртава... Ти ово можда знаш, а можда и не. Али на сваки начин, да си то морао чути од свога оца или деде. Они су ти сигурно причали,