Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

ДА МИХ. М. ЂОКИЋ

— Извини ме, видиш, шта сам посла имао! Није лако овај „изгладнели“ свет нахранити и све задовољити, па и наплатити... Треба пазити и добро очи отворити шта се изнесе. Ако промакне ма-и једна бутела вина, губим најмање дванаест динара, а ти знаш какви су наши келнери... Ако не „забуши“ газду, „забушиће“ госта сигурно. Већина од њих не рачуна да је што зарадила, ако и такве добити нема. Сви они лепе приходе имају, али никада марјаша. Кад овде престане пред зору „посао, они, место да оду да се одморе, забију се по неким кафаницама, па ударе у коцку. Треба „само видети колико се новаца тамо проспе...

Рекох му да ја то врло добро знам, јер сам их "толико пута растеривао, затварао, — но да ми каже, која је она грациозна певачица са оним силним драгоценостима на себи, што се гордо шета крај сто„лова као нека владарка2

— То је Румункиња, родом из Букурешта. Као ашто видиш, лепа је, а и врло образована. Причале су ми њене другарице, да је у Букурешту имала за пријатеља неког румунског бојера, те га оставила без имања и пара. Пропутовала је са њим готово цео свет. Кад му је новаца нестало, она га је напустила. Сад јој је тридесет и четири године, па видиш како је још заносно лепа, а замисли каква је тек била у двадесетој и двадесет петој, кад је ономе шћердала имање2 Она не седа за сваки сто; очекује своје госте — сад ћеш видети када се појаве „високе“ личности из Н. посланства. Њен је проценат увек највећи, не прође воћ, а да она на њему не заради по две до три «стотине динара...

Нисам знао какав је то „проценат“ овога, да га на„зовем подземног света, па га замолих да ми објасни.

— Ево како: свака од ових женскиња има од мене по једну трећину од целокупног пића које