Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

„КАФЕ-ШАНТАН“ 47

Он ми је од велике користи, дође баш кад се плаћају рачуни... Више пута се успава па не дође у обично време, те или ја или поједини гости шаљемо по њега...

Он је ово изговорио брзо и весело, као да прича о доброчинству неког благородног Самарићанина... Научен сваке ноћи на овакове сцене, свикао је на њих. Па и мени су многе и многе такве „операције“ биле познате: где један потез на меници или облигацији упропасти често пута читаве породице... То је једно друштвено зло и њега ће бити докле год и лакомислених људи. Престоница је пуна типова: једни који немилице разбацују своје потписе на меницама, и других, који по Судовима преносе на себе тапије њихових имања. Један је од таквих и овај Јеврејин, који се као буљина ноћу појављује — и гомила своје богатство... Мене је за овај мах више заинтересовала ова шарена гомила, те се реших да останем до краја и сагледам разилазак овог „ноћног“ света...

Већ је три часа прошло. Оркестар је престао да свира. Музиканти пакују своје инструменте. Дебела „пијанискиња“, некада, у млађе доба певачица, не може ни сада да се одвоји из „своје средине“ — па се здружила са диркама гласовира. Устаје, скупља ноте, затвара пијано и у групи музиканата седа за један празан сто. По неки полунапит гост прилази јој, разговара, шали се, бенави — и поручује да пије и једе шта хоће... Поједини се столови већ празне. Рачуни се плаћају; банкноте шуште, а ситнина у кожним келнерским кесама окаченим са десне стране бедара, звекеће и пада по столовима... Жагор и ларма. Момци истрчавају да заузму фијакере... Парови излазе... Румункиња „пијана“, загрлила ћосавог, ружног старчића, саветника посланства, и док се остало његово друштво занима са својим пријатељицама, — она му