Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

48 МИХ. М. ЂОКИЋ

доказује, како га силно воли... На њен миг прилази учтиво келнер, клања се са писаљком у руци. Ов вади новчаник из унутрашњег шпага и даје јој да узме новац и плати рачун. Она умиљато као мачка, грациозно прихваћа и броји келнеру стотинарке... У њеној је близини и први виолиниста. Она „страсно“ милује јадног чичицу и пита ко: лико да да музици, он већ задремао од силног пића, старачке немоћи и неспавања, маше руком, —- она показује једну стотинарку, он одобрава и уморно пружа смежурану руку да је загрли...

Она се као змија измигољи — и упада цела у велику скупоцену бунду, коју јој услужно придржава благодарни виолиниста — и са њиме

брзо одлази... Пролазећи поред нашег стола, она подиже лепу, малу руку, начичкану брилијантским прстењем, ставља са грацијом на усне и мило баца пољубац моме пријатељу, који је услужно испраћа до излаза... Сви су троје добро зарадили — али, мени се чини, највише „први виолиниста“...

Запитах га кад се врати:

— Колики је Румункин ноћашњи проценат >

Он отвори своју ручну књигу, прегледа њену „партију“, сабра и рече:

— Две стотине двадесет и пет динара!

Изненадих се и рекох:

— Ако бога знаш, зар толико од једног сата по поноћи; ево, сад је тек три и двадесет2

— Зашто се чудиш»2 Требао си да видиш, колико је тамо шампањца однето, колико обичног француског вина, ликера, па силно јело. Зар не спази, да је она све фазане поручивала»2 Па онда обично вино, пиво и кава послата музици; а где су колачи, чоколаде, кремови...

— Онда по томе рачуну, онај је јадни чичица платио шест стотина седамдесет и пет динара!