Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

„КАФЕ-ШАНТАН“ 49

— Тачно. То је још ноћас добро прошао... Е, мој пријатељу, плаћао је он рачуне и од две хиљаде динара за једну ноћ, кад овде певаше пре неколико месеци једна лепа Шпањолка, Елвира... Сад се опет заљубио у ону „хијену“, Румункињу — па „црче“ старац! Но, ништа је то за њега... Аристократа, племић, богат и сам,ла и плата и додаци велики, па зашто да и не троши — кад сам види да неће дуже живети од две-три године 2...

Мој је пријатељ имао право. Онај јадни старчић, са свима могућим титулама, и са десет имена, која се никако упамтити не могу, никада ништа није радио. Претци су му оставили нагомилано благо, ко зна како стечено, а он, не знајући вредност новцу, јер га није својим знојем и трудом зарадио — разбацује га и равнодушан је према њему.

У тај мах крај нашег стола наиђе и он са својим друговима, много млађим од њега. Један га од њих са поштовањем придржава испод пазуха, нешто му весело говори. Он тромо корача, љуља се и често пада целом тежином тела на руку онога, па онда застаје да запали цигарету, можда већ шесету те ноћи — и опет гегуца, готово поигравајући, јер га ноге од старости и реуме више не држе — излази на улицу и заваљује се у кола, да на сваки начин одмах и заспи...

У кафани већ више никога није било. Часовник означаваше четири по поноћи. Устадох и поздравих се са својим пријатељем, и он ми тада рече:

— Ово је само бледа слика, коју си ноћас запазио... Пазар једва ако је прешао три хиљаде динара... Наврати ти неко вече одмах по првом у месецу, па ћеш овде чуда видети! Сагледаћеш и наше, како по два и три пута вечерају... То су

4