Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

62 МИХ. М. ЂОКИЋ

врије... По где-где, с пуцкарањем разлећу варнице из „мангала“, изнетих на улицу да их ветар разгори. Ако је лето, промичу бозаџије са кофама на обрамицама и рукама, а чабровима на колицима у којима је и лед покривен влажним џаковима журе Врачару и Бањичком пољу где су војнички „логори...

Далеко тамо, из неке споредне улице, чују се два удара ковачких чекића: први мајсторов, лак и звучан, који по једном два удари по усијаном гвожђу, а десетину пута овлаш заигра по наковњу, окрећући у другој руци усијани предмет у дугачкој машици, сачекујући, да његов помоћник тешким чекићем савлада, саломи и угне тврди челик или гвожђе. Варнице далеко одскачу и праве у оној јутарњој полу-тами звездасте, чаробне колутове... Дремљиви дечко десном ногом гони огромне мехове, који се армуникасто надимају и "стињују, испуштајући ваздух који распирује угљену жар... С часа на час одјекне по наковњу и трећи ударац; то је пришао средњим чекићем и дечко са мехова, да колико-толико својом снагом помогне, да се тврди предмет смекша и искује...

„Свака ми је кућа у реону позната, у сваком сам делу његовом стотине пута био; ако и по неко псето улицом протрчи, знам чије је и зовнем га по имену: и уверавам самога себе, да се у моме делу не сме беспосличар или лопов задржати! „УУверење је ово силно: зар да допустим, да ми онај добри човек, старешина мој, пребаци небрижљивост у службиг — По неки пут и неразмишљено зажалим: што их нема... што не могу на неког од њих да наиђем!..

Кафане, бурегџинице и ашчинице почињу да се отварају. Врата на шаркама шкрипе, а ћепенци скидају са себе поцрнеле, црвоточне капке. Радници из разних фабрика промичу. Са леве стране