Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

ПОТЕРА 65

која повучена у коридор, пребројава ноћашњу зараду; питам ко су они, што колима са женскињама измакоше 2 Сазнајем имена часних породица, елите друштва нашег... Гнушам их се... То су деца богатих родитеља, размажена, новцем преливена, која се, ево, труде, да растекну имања прадедова својих; а са њима и свој живот сруше... Нека их, нека јуре за страстима својим, — али они опет немају оно задовољство, што га има последњи фабрички радник, који, ено, сад поред мене мину на свој посао, са кором хлеба у свом шпагу...

— Живост на улицама све јача и јача. Већ и фијакери са путницима промичу ка железничкој и пристанишној станици. Видим, бок кола пун куфера и ствари, а преко њих пребачену ногу кочијашеву, који узмахује бичаљетом и гони коње, да журе, да од воза или пароброда не одоцни...

Стижем на главну и последњу улицу моје мете. Из кафана излазе поједини, мањи чиновници и службеници разних надлештава, где су на каву свратили, прегледали у брзо јутарње листове, па се поздрављају, закопчавају и журе, да на време стигну на своје послове.

Преко улице тетурају неколико пијаних радника, тек изашли из кафана: раскопчани, неумивени, прљави и кафанским димом и прашином посути. Пролазе поред мене не гледајући ме у лице. Премишљам: нека их, ипак су ми дражији него они из „оних“ кафана, што их мало пре спазих. Ови бар ноћас потрошише свој новац, који ће данас сутра надокнадити, зарадити, а „они“ ће, ако га моментално немају, заложити своје, свога оца име, — и даље срљати у пропаст...

— Срећан сам! Ни једног беспосличара... Некако сам поносан, а то примећујем и код мог жандарма, који ми рече:

— Баш ни једнога, господине писаре! Као да зна-

5