Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

78. МИХ. М. ЂОКИЋ а ____________________________________________

Прошло је три године од овога доба. Ја сам био премештен из тога кварта, те се мало доцније и иселих из његовог суседства. Нисам више био ни у полициској служби. Једном приликом читајући на подне новине, поглед ми паде на један посмртни оглас у коме прочитах да је мој сусед умро и да му је погреб тога дана по подне.

Цео напоран живот овога вреднога човека прође ми кроз главу. Реших се да одем и испратим га...

Сахрана је била веома скромна, као и цео живот овога човека. За мртвачким колима спазим у црном оделу његовог брата и вредну домаћицу, жену покојникову, која се пресавила од бола и туге за својим добрим другом, са којим је кроз цео живот неуморно радила и штедела...

Пред црквеним вратима сукобих се са погледом његовог брата. Увек оштар, орловски, неумољив, безмилосан... Онај, кога је тај поглед као зла коб кроз живот пратио — склопио је очи за навек. Уклонио се од њега...

На седам-осам месеца после погреба, имао сам нека посла у Првостепеном Београдском Суду. У ходнику затекох жену мога покојног суседа. При"ђох јој и после поздрава запитах зашта је дошла. Она ми одговори:

— Данас имам рочиште са мојим брацом! Повео је парницу противу мене, тражећи да се покојников тестаменат обори. Вели, мало му је оно што му је брат оставио...

— Колико му је тестаментом додељено

— Покојник је наредио да му се исплати пет хиљада динара — и поклонио му је све оно што му је давао у зајам за свога живота...

— Па зар му то није доста, но још хоће2

— Он тражи да целу нашу имовину подели тако, да ја добијем само трећину — јер, вели, „немам деце...