Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

УШ

поветке Нови свијет у старом Ровопеку, п односнг узбуна у овоме граду, ша чак и она његова: увречица „Како зовеш“ — све је то узето и на длаку

одговара. пајстрожијој реалности. · Цар Дуклијан је једна позната, управо типска фитура далматинског

попа-професора, који се прославио као археолог и

који је целом свету познат као поклоник римског

цара Диоклецијана и његове спљетске палаче, — ч0век ког ћете с коришћу моћи да конзултујете, ако вас пут нанесе у древни Опљет, а будете вољни да равгледате његове старине. Није друкчије ни са оним контом Илијом Деветим, ког је Матавуљ тако оштро и живо оцртао у својим Пошљедњим витезовима, и ког бисте- вероватно срели путем, кад бисте зашли у стари Шибеник, па се прошетали његовим уским и стрмим улицама. Које ли је угледнике, најзад, писац имао пред очима и употребио за своје приповетке Из живота београдског, то у овом тренутку не бих знао казати; али би се ваљада и њима могли оригинали да нађу у истинском животу.

То је обичан Матавуљев поступак. Он посве мало изналави. Он мало што измишља. Констатујући ту чињеницу, ја нисам нипошто намеран да му спорим оригиналност као књижевнику. Али се те може спорити да међу приповедачима има две вр-

сте људи. Једни у уметничком стварању, полазе“

увек са неке идеје, која може да се креће у ма ком правцу, и којој, према приликама, може да подлогом служи или пишчева машта, или неки апстрактан појам филовофски или морални. Из те идеје се рађају, ако не крећу и групишу факта и лица, опртана по природи; она их, према потреби, модификује; она им, укратко, даје нарочиту боју и у њих уноси снагу и живот. ШЏисци ове врсте не зависе од: спољашњег света, него га, напротив, савлађују и подређују своме личном концепту, својој рођеној мисли. Други писци — обратно — зависе махом а Тј. у Херцег-Новоме, мом родном месту, које је Матавуљу служило као модел за његове „розопечке“ прилике. М. Ц..

М

Етен