Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ДОКТОР ПАОЛО

Јесењега дана пред вече, стиже телеграм у Розопек о новом јуришу руске војске на Плевну. Знатнији православни Розопечани похиташе у читаоницу. Католички мјештани поврвјеше к цркви не вечерње, — прво новембарско вече за преминуле. У то доба доплови из Трста парни брод, заустави се, пола километра далеко од обале, искрца у оро– диће њешто купље и три путника, па отплови даље.

Од тројице путника, двојица бијаху млади људи, трговачки агенти, повнати возарима. Трећи, непознат, уђе у барку, па се раскорачи на кљуну, окренув им леђа. · Агенти сједоше на крму, па надри-духовити и брбљиви, као што је сва њихова врста, стадоше распиткивати парун-Ника, старијег возара, за. розопечке новости, зачињући питања којекаквим досјеткама. Биле је товора о гласовима са бојишта. али знајући да су возари православни, агенти бјеху опрезни. Путник на кљуну бродића бјеше средовјечан и елегантан, грбаста носа, блиједих образа, црне, тек прогрушане браде. Поглед му црних очију био је млитав и жалостив. Уопште, на његову фином лицу огледаше се сусталост и дубока сјета.

Чим се искрцаше, агенти журно отидоше, = трећи путник остаде на обали, поред своја два ковчега, не обзирући се на грају носаца. Он је кроз сутон посматрао мрке куле и бедеме розопечког града, који се нагнуо к мору; гледао је предграђе, које се бјеласа међу вјечитијем зеленилом.

Најпослије, парун-Нико, старији возар рече тласно:

— Ма из кога је ђавољег дома, овај човјек, кал. није ни наш, ни Талијан, ни Тудешак!;%