Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

= | доктор ПАОЛО. _ 27

— Може бити да је Француз! .опави парунов друг, па се примаче к странцу и запита, га: — Моу, ке вуле вуг |

Путник му окрете леђа, а то изазове веселост осталих. |

— Ма баш сте ви луди, кад не видите да је ч0-' вјек глух и нијем! опази њеки факин... Видите ли, за, бога, да се човјек изгубио! Пошао је може бити, у Дубровник, или у Котор, па се искрцао овђенак, а. сад не зна ђе је! =

Онда почеше покретима руку да му дају знаке, али човјеку млазну крв у блиједе образе, те измахву штапом и викну чистим розопечким акдентом:

— Марш, безобразна фукаро!

— 0, о, о, учинише возари и факини, одмичући се... Ово је наш! Ко је ово, за светога Шпиридона!%

Један постарији носад стајао је мирно, прислоњен уз камени стуб. Њему путник ману штапом и пође пред њим.

Од најближих ровопечких кућа спушта се к мору зелена падина, пуна јама и ровина, непоуздана за грађевине, зато и пуста. Уз ту срмен пење се и ломи се широк пут, дугачак, ваљда, тисућу корака. Блиједи човјек стави штап преко леђа и обухвати га мишицама. како ће се добро испрсити, па лаганим кораком иђаше угбрдицом. Након мало, устави се и окрете се к мору, да се издува. 'Тако је чинио наизмјенце. Најзад кад се примакоше првим кућама, стаде и запита, посца:

— Ко има жив од Колнара2

Носадц се удари по челу викну:

— Јест, он је!... Тако вам светог Шпиридона. јесте ли ви шјор-Паоло!2 |

— Одговори ми на питање! шаппу човјек.

— Па жива су оба, шјор Иво и шјор Карло!

— Ба! рече путник изразом, који је могао значити и чуђење и немарност, али никако радост.

Онај настави,

— Шђор-Карло има сина од петнаест годипа. А шјор Иво још је као вук. Он и сад, каои прије