Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

128 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА —

педесет година, фабрикује мастику! Увијек се бо– гу моли и згрће паре. |

— Ба! учини опет путник. То је добро! А шта ради Карлог |

— И он има свој дућан. Продаје од свачега. помало, а живи с оцем у старој кући.

Носац мрдну главом на једну двокатницу са, пе пет прозора на лицу, коју је путник још од прије“ посматрао. Један прозор на крају горњега ката бјеше освијетљен.

— Иди преда мном! нареди путник.

= Кудаг |

= У кућу! Право у кућу!

= Ма... овај... зар нијесу знали да ћете доћи. кад вас не дочекаше!г

— Иди и ћути! рече мрзовољно путник.

Али није лако ућуткати приморског фажина кад се једном „пусти од краја“. Чепукајући под оременом, онај настави торокање испод гласа;

= Они су, одиста, сви у цркви! И шјор-Иво и шјор-Карло и шјора Амалија и Зането! Не да оотме стари да се у томе врда! А право има, ако ћемо право! Треба се богу молити! Нијесмо бестије, него људи! Ако заповиједате, ја ћу отрчати, да ам јавим!

— ћути и улази! рече путник, кад ступише у мрачни приземни ходник.

= Како год ви заповједате! Ја нијесам као они бевобравници дољенак на мору: Ја да ми сад заповједите: „скочи у воду! одмах би скочио. Али ви сте мене, може бити, заборавили! Ја сам Кико, знате, онај њекада мали галијот Кико. Бога ми, старији сам од вас, али сте ме више од једном каменицама гађали! Еј, године пролазе! Шта је људски жи. вот“ Ништа!

__ Са дна ходника попеше се уз дрвене стубе. На заравни, гдје су се стубе преломиле видјеше се у помрчини стаклена, врата.

— Спусти ту! рече путник,