Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОКТОР ПАОЛО. 4 129

Кико стругну кресавицом о стегно. У вратима. не бјеше кључа. Ухвати за кваку и стаде трескати њом, па викну:

— Марија!

Горе затутњише тешки кораци и чу се женски глас:

— Ко зовег

— Наши смо! вели Кико... Брзо доље!

Њека крупна женска, носећи свијећу, тромо пође низа стубе, па, изразом неповјерења, заустави се и запита:

— Шта хоћете;

— Откључајте ова врата, одмах! рече путник.

— Бог с вама! поврну она... Кико!

— Откључај одмах, или ћу их разбити! викну човјек, сав дршћући, немило преображен. Кике устукну, те прошапта њешто сдушкињи, нашто се она врати, оставивши их опет у мраку.

— Сад ће она одмах донијети кључ, рече Кико меко. меко.

Домало сиђе носећи: кључ. Путник јој га истрже, узе и свијетњак, а њој махну, да одлази. Факин унесе оба ковчега, а онај, свијећом за њим, поче равгледати стијене, кутове, таваницу, као да тражаше њешто.

— Соба је суха и доста пространа.

— Јест, шјор!

– Али нема, кревета! И претрпана, је! све као што ви заповиједате!

— Ба. К ревет ће се унијети, а изнијеће се ове дрангулије, заврши он показујући руком на силне слике, огледала, столице, два канабета.

— Али има других камара! усуди се рећи Кико.

— Ба! дрекну човјек... Отвори тај прозор па иди! Нека те исплати Карло!

— Бог ви дао здравље! вели Кико отварајући стакла... Али тјор-Карло неће ми ништа дати! днам ја њега!

Кико то изговори блатим гласом и погледом. али ономе отиде поглед на њеки црни углачани сто,

ИЗ РАЗНИЈЕХ КРајЕВА 9