Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

Х,

природе. У тој лакоћи, како сам навише казао, била, је и његова, слабост. Не би, додуше, тачно било казати да су предмети његових прича махом без дубље суштине, али се може признати да су ти предмети често, много често, нарочито фабулистичке занимљивости и психолошке подлоге; и кад не би би-ло оне пишчеве мајсторије у цртању разних фитура и репродуковању било комичних, било патетичних детаља код појединих лица, читалац би више. пута, од обичности гатке, почео да осећа дуго време. Ово може да некоме изгледа много казано, али тек ја сам тај утисак имао читајући сада, поново, готово све Матавуљеве приповетке, и хоћу да га овде искрено забележим, по критичкој дужности. Кад „дође ред констатовању добрих страна пишчеве уметности, ја ћу то учинити с једнаком искреношћу са, којом сам овде забележио овај пишчев минус. Уметност, ма како се о њој иначе мислило, не може да буде просто подражавање природе. „Само страшћу прожете и контемплативне душе, вели Хумболдт, знају да тумаче како треба природу“. Прави уметник савдаје оно што је уочио, управо зато што је уметник; али његово дело није имитација, него је то пре нека трансформација, дотеривање природе према неком обрасцу унутрашњем. “Стога се ја Матавуљу највише дивим онда, кад га гледам где као уметник-творац своју грађу савлаЂује; кад из његова дела проговара његово ја, израв његове душе, што је за мене много важније и интересантније но оно, што се обично сматра као ре-

лан живот, а што је понајчешће само љуска тога живота. у

А такав уметник знао је понеки пут бити и Симо Малавуљ. Он је то био нарочито у оним својим приповеткама из живота црногорског и приморског, у којима се обично одиграва један строго ограничен, једноставно смишљен и красно изведен догађај, којему је ефекат стога неминован. Лица су иу тима причама, то се види, оцртана по живој природи, али