Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

Х

увек обележје реалности, па макар та реалност била понекад и банална. У томе је, међутим, слаба страна. нагонских репродуктора голе реалности. А то је, по мом схватању, и слаба страна Матавуљева. Го"ла, реалност, ма како вешто да је приказана, не може бити једина мета уметникових аспирација; или, ако та уочљива реалност може понекад да задовољи сликара, она не може ни у ком случају бити довољна књижевнику. „Реалности, — казао је једном приликом Сент-Бев, — ти си, додуше, језгра живота, и као таква, чак и у твојој опорости и твојој суровости, имаш неку нарочиту драж, која озбиљне духове силно привлачи. Па ипак, сама собом, и кад те сувише дуго посматрамо, ти постајеш отужна, несварљива: има у теби много тога што је безначајно, вулгарно и досадно. У уметнсти се тражи да си прожета осећајем, људеком симпатијом, и да те озарује известан зрачак морални.

Писац не може, истина, бити одговоран за то што у животу има више мрачних но светлих страна, али он не мора опет да је према њему савршено: равнодушан, или да је осетљив само за његове ружне стране, као што је случај био код француских „Натуралиста“ и неких представника предреволуционарне руске новелистике. Уметник-писац не мора у животу узимати све од реда, већ он треба. да у њему одабира оне појединости које су најдостојније уметничке обраде; и управо зато што је способан да своју грађу у реалном животу бира, он има право да се назове уметником, и дајбуди све погодбе да уметничко дело створи. Тако схватање пишчевог задалка није, уосталом, ни у каквој опреци са књижевним реаливмом; и оно допушта реализам, али реализам који се сталожио и прекалио у уметничкој души.

Велика лакоћа и вештина којом је Матавуљ. умео да запави и обележи неку мању, или неку смешну страну у човеку, терала га је често да своју пажњу обраћа и појавама мање интересантним са. психолошке стране, те да, из уметничке побуде и личног задовољства, ради као прости плагијатор

МЕ И 4