Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

156 СРПСКА КЊИЖЕВНА. ЗАДРУГА.

нламтјелу машту Антунову! Јер Антун у снијевању на јави, не видећи већ ништа. пред собом. бјеше ститао пред рођаков дућан на. обали, а он, „Подрипало“ (како та Антун зваше), шеташе пред вратима. Бјеше малог раста, сиједих бркова, отромбољених образа, жуте боје, очију као у мртве рибе! Бакалин застаде и рече као за себе, али гласно:

= Већ је смрдљивадц пијан. па иде да одепава!

И Антун застаде и рече:

— Бум! Пренуће бомба и учиниће: бум! бум

Па, еврати к њеком сусједном трговцу и измоли од њега фијорин у зајам. Одатле брзо стиже у старински фрањевачки манастир, тдје се, у три јему, у хладовини дебелијех зидова, угодно разгали. Њеко ђаче, сједећи на каменој клупи од клаустра, гледаше у књигу и мрмљаше. Он довикну факину: — Није ваш фра Ловре у манастиру!

— Тражим пароха фра-Шерафина, рече Антун. — Је ли он горе: |

— Фра Шерафин је у својој ћелији!

— А сад опрезно и понизно! заповједи Антуп сам себи, пењући се уз камене стубе.

Парохова ћелија бјеше на средини првога доксата. Врата бјеху отворена, фра Шерафин шири но дужи, необично висока и јајаста тјемена, црнијех, повијенијех обрва, сјеђаше за столом читајући новине. — Ке нова, Беркасе; запита он.

Антун, градећи се задихан и сустао, већма, нето што бјеше, започе:

_—- Хваљен Исус, припоштовани! Послао ме шјор претур и заповједио ми је: „Хајде, каже, одмах ка пароху, фра Шерафину Духовићу, нека, извади твоју крштеницу. ;

— Ну, ну, учини дебељко, — а шта ће му твоја крштеница •

— А шта ја знам, мој добри оче! Заповијед је заповијед! 'Гако рече и још додаде: „Иди што брже можеш, да си ми овдје у једанаест ура!“ И још ре-