Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

156 СРПСКА КЊИЖЕВНА. ЗАДРУГА.

— Квондам, квондам, квондам Баво! вели фрачар, и преврну. њеколико листина, па застаде на отвореној страни и заврти главом:

— Збеља си рођен осамнаесте, на дванаест ђуња, уочи светог Антуна! Е—хе, ко би то рекао! Ш!еадесет.и двије пуне године! Баш си стари кењац, а на очи“ си много млађи!

Антун се осмјехну и запита:

== А молим вас, које је године рођен наш фраЛовре: — Двадесете!

=— Ивадесете. а нема већ ниједног зуба у глави!.. А Баре: =

— А није ни он бал млад! Дошао је на овај грјешни свијет двадесет прве, у новемору!

Антун једва. савлада своју радост, па поче мудровалљи: ; = Боже мој, оче, јадан ти је данашњи нараштај! Кад помислим да сам ја данас најстарији Беркас!... ; Паша а

— Јеси ли донио биљег од медесет шолди, колико треба ва крштено писмо“

= Нијесам, припоштовани! Молим вас као доброг оца, нека отиде да купи њеки од ваших слугу, = јер сам сустао!

= Чек, чек, чек, може бити да имам ја Још. Ево га, добро је! Е— хе! # — хе! Дај новац!

Кад парох приљепи марку п прими форипту. поче писати. Антун стаде равгледате око седе. До полице бјеше фрањевачки креветан, покривен зеленијем покровцем: лијево, до стола, бјеше велико дрвено распеће. Кад се факинов поглед сукоби са самртничким погледом Исусовим, истом се онда вјети да се није ни Богу вахвалио, ни поменуо преминулог брата. И скрушено, топло, како већ Приморац чини у наступу побожности, стаде се Антун у себи молити.

— Ево ти крштеница, рече Шерафин, а ево ти.

ресто! | | 4 Антун уве писмо и тури га у грудњак, накашља се и рече:

Пе пе а МА таст у - тек